Проф. др. Миломир Нинковић, шеф Клинике за пластичну реконструктивну хирургију и хирургију шаке при Центру за опекотине, у болници Богенхаусен, Минхен (Њемачка), предсједник Европске асоцијације пластичних хирурга (ЕУРАПС), Сарајлија, који скоро тридесет година живи у Аустрији и Њемачкој, одржао је почетком јануара 2020. године предавања на Медицинском факултету Универзитета у Сарајеву у оквиру пројекта „Дијаспора за развој“ (Д4Д) – пројекта Министарства за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине и Владе Швицарске, у партнерству са Развојним програмом Уједињених нација (УНДП) и Међународном организацијом за миграције (ИОМ).

Кроз ова предавања, студенти су имали прилику упознати се са праксом и техникама које се примјењују у пластичној и реконструктивној хирургији које им је пренио овај свјетски признати стручњак, аутор више од 250 научних радова објављених у међународним часописима и више од 35 поглавља у научним књигама.

У разговору са др. Нинковићем, казао нам је да му је част и задовољство преносити знање у крајеве у којима је одрастао и гдје је градио каријеру. Управо Медицински факултет у Сарајеву, на који сада преноси знање, је њему помогао да стекне базична знања из медицине која су му касније помогла у даљем развоју. ‘’Када сам долазио овдје, сликао сам ове степенице и улаз у зграду да се подсјетим на вријеме када сам 1976. године кренуо на прву годину Медицинског факултета. То је диван осјећај који свако од нас ко је овдје образован носи са собом и уједно мотивација да знање стечено у медицини у свијету  пренесемо управо овдје,  јер нема ништа љепше у животу него едуцирати младе кадрове.  Ја већ годинама то радим, имам 25 доктора у свом тиму од којих је 7 напредовало на позиције шефова клиника у Њемачкој. То је велика ствар, они су као ваша дјеца, они одлазе и преносе неку вашу животну филозофију, медицинску филозофију на нове кадрове и на тај начин се то умножава.’’ Др. Нинковић каже да му пуно значи да додатно мотивише  младе људе да раде али и јако жао када ти млади мотивисани људи напуштају земљу и траже посао вани. Било би дивно ако би их могли мотивисати да остану овдје, каже Нинковић.

Др. Нинковић сматра да је велика несрећа што млади људи одлазе у иностранство након што се у њихову едукацију овдје уложе огромна средства. А данас је врло једноставно отићи вани. Нинковић је у једном свом телевизијском наступу за бајернску телевизију на тему интеграције странаца у Њемачкој управо скренуо пажњу на чињеницу да, за разилику од 1970тих година када су у ту земљу стизали мање образовани мигранти, данас Њемачка добива врхунски образоване људе. ‘’ Нити Аустрија у којој сам радио 12 година, ни Њемачка у којој сам сада, нису уложиле ни један једини евро у моју едукацију, него смо ми дошли као врхунски специјалисти, донијели смо ново знање, унаприједили знање у њиховим институцијама, развијали се даље и едуцирали нове кадрове’’, каже Нинковић, ‘’О томе треба говорити. Они стално имају осјећај да они нешто нама помажу, не узимајући у обзир да смо ми њима јако пуно помогли  и фактички јако пуно уштедјели. Највећа несрећа ових балканских крајева  је да најобразованији људи напуштају земље. Највећа трагедија је губитак едукованих људи јер то се не може у кратком року надокнадити, већ  вам требају генерације и генерације, године и године.’’

О програму преноса знања из дијаспоре у БиХ каже да може помоћи стручној интеграцији у смислу да се један студент Медицинског факултета у Сарајеву не осјећа инфериорно  у односу на студенте  медицинских факултета у Бечу,  Минхену,  Берлину или било гдје друго. Важно је оснажити ниво самопоуздања младих људи који долазе из ових крајева. ‘’И ја кад сам отишао мислио сам да смо ми инфериорнији, да нисмо на том нивоу, да је Запад нешто изнад нас што је једна велика неистина јер ми сами себе нисмо довољно цијенили и мислим да ће овај програм помоћи да и ови млади људи овдје увиде да и ми исто радимо, нема ту неке велике разлике, само им треба дати одређено самопоуздање. А да ли ћемо на тај начин спријечити одлазак младих, да ли ће неко одлучити да остане овдје или не, мислим да то није проблем едукације већ проблем цијелог друштвеног система.’’

Што се тиче учешћа других стручњака из дијаспоре у преносу знања, др. Нинковић каже да су све колеге које познаје вољни доћи из свих дијелова свијета, једини проблем је у недостатку слободног времена јер вријеме које је потребно за пренос знања у БиХ је вријеме који они издвајају од својих годишњих одмора. Сматра да једну седмицу годишње могу издвојити, али дужи период је тешко организовати.

Када су у питању други облици сарадње и подршке, проф. Нинковић помиње да јако пуно људи из БиХ и бивше Југославије оперише код њега у Минхену те да покушава помоћи нашим људима да у финансијском смислу прођу што боље. Финансијска средства потребна за медицински третман младих пацјената са подручја бивше Југославије прикупљају се кроз Удружење за помоћ тешко опеченим младим пацјентима које води др. Нинковић у Њемачкој. Средства се прикупљају од донатора, већином њемачких држављана, као и из хонорара које кроз своја предавања на различитим институцијама остварује др. Нинковић. Наводи бројне примјере, чак и примјере новорођенчади из БиХ и простора бивше Југославије који су захваљујући операцији на клиници коју води преживјели и данас су здрави млади људи или тинејџери.