Са тугом сам примила вијест о смрти Идриза Салтагића, новинара, књижевника, публицисте, а прије свега доброг човјека и пријатеља.

И како то обично бива, када се деси смрт, човјек остаје нијем. Без ријечи. Тишина прича, а у души је пригушени крик. Ипак, осјећам људску потребу да се кроз писану ријеч опростим од нашег драгог Идриза.

Иако сам и прије имала прилику да читам Идризова књижевна дјела и слушам његову поезију на пјесничким вечерима, овог дивног човјека сам упознала боље тек  прије десетак година. Често је посјећивао нашу БИХ допунску сколу у Лондону у којој већ дуго година радим.

Радо се одазивао свим нашим приредбама, културно-умјетничким вечерима, скуповима школа…

Одувијек је био радо виђен гост , како међу нашим ученицима, тако и међу њиховим родитељима.

Волио је дјецу, радо их је посјећивао и у учионици и често држао поетски час. Наши ученици су имали велику срећу, не само да читају његову поезију, него  да и “уживо” упознају нашег познатог пјесника. Даривао им је не само  књиге, него и своје драгоцјено вријеме, љубав, пажњу…

Када једна људска душа има толико топлине и ширине, онда не постоје старосне границе, а Идриз је знао са свим генерацијама.

Имали смо много тога заједничког. Волио је своју родну Бања Луку свим својим срцем, а мене је овај град на обали Врбаса подсјећао на најљепше студентске дане. У својој дугогодишњој радној каријери бавио се и просвјетним радом, па нам је и то било заједничко.

Али оно најважније, била је љубав према писаној ријечи. Нама, мање афирмисаним пјесницима, био је огромна подршка и јак “вјетар у леђа”. Иако је иза себе имао дугогодишњу новинарску каријеру и мноштво објављених књижевних дијела, био је веома скроман.

Сваког пријатеља од пера је поштовао, без обзира да ли је био познат или непознат у књижевним круговима. Наравно, поштовање је било обострано. Осјећала сам да не постоје мали и велики пјесници, него мале и велике пјесме. Оне које брзо настану и нестану попут дуге и оне које живе и побједе вријеме.

У његовим елегичним пјесмама, осјећала се огромна љубав према Босни И Херцеговини, према родном граду за којег га је везало дјетињство, младост и најплодније године у новинарској каријери.

Нажалост, своју Бања Луку је морао напустити у току рата, али Бања Лука  није изишла из његовог срца. Обале Врбаса и Сахат-кула остат ће његова вјечна инспирација, без обзира што су га од домовине дијелили километри и километри.

Један наш познати писац је у једном од својх дјела рекао, “Вријеме не лијечи ране, оно их само прикрива”. Тако ни вријеме није допустило заборав према родној груди и вољеном граду на Врбасу у души вјечног сањара, али годинима је заволио и Лондон у којем је живио. Уз земљу рођења, имао је и земљу која му је пружила уточиште у доба када је у БиХ бијеснио рат.

У Темзи је тражио изгубљени Врбас, Биг Бен је подсјећао на Сахат-кулу, Хajд Парк на зеленило шехер – Бањалуке, толико опјеване у пјесмама, а лондонски мостови  на мостове на зеленом Врбасу. Пјесници никада не мирују, никада не знаш када ће се у твом срцу и глави, сасвим изненада родити,  догодити  угледати свјетло дана њежни стих. Догодити и забиљежити тренутак, а остати да живи цијелу вјечност.

Тако су настале многобројне нове пјесме и издана нова дјела за његовог живота у Великој Британији, те још више обогатиле његово пјесничко стварање. Остале су предивне пјесме о најмилијима из његове породице. Свом родном граду у аманет је оставио себе и своје животно дјело које остаје безвременско и бесмртно.  А Бања Лука, та крајишка љепотица опјевана у севдалинкама, одувијек је имала  великане писане ријечи. Идриз је био један од великих.

Оно што ће ми највише остати у сјећању је обиљежавање његових 70 година живота и 50 година новинарског и књижевног рада које је уприличено у просторијама Абе Центра, гдје одржавамо наставу за ученике БиХ допунске сколе Лондон. Био је велики пријатељ БХЦУК асоцијације и наше школе и веома ми је драго што смо успјели да му се макар дјелимично одужимо за све што је учинио за нас.

Учествовао је на многобројним сајмовима књига, на књижевним конкурсима и пјесничким сусретима о којима смо често разговарали. Био је члан Друства писаца у БИХ, Пен клуба у Лондону и  Сењског књижевног огњишта у Сењу у Хрватској, а био је и дописник “Босанске поште” која је излазила у Шведској.

Нажалост, битку са болешћу је изгубио. Иза њега остаје његов лик и његово дјело које не смијемо заборавити. Остају прекрасна сјећања и фотографије, које ће нас стално подсјећати на све оно што је несебично урадио за нашу БиХ заједницу.

Семира Јакуповић

 

Извор: Босниа УК Нетворк