Ми смо отишли како бисмо стекли нова искуства, сада можемо рећи да смо то искуство већ стекли. Маштамо и планирамо да се вратимо. Овдје смо добили пуно, али можемо и пуно изгубити ако останемо предуго, кажу нам Хаџимејлићи.

Отишли из домовине како би се и вратили

Сарајлије Ехлимана и Мурис Хаџимејлић, обоје инжењери електротехнике, Босну и Херцеговину су напустили прије пет година. Сада живе у њемачком граду Брауншвајгу. Из родног града нису отишли, како кажу, јер нису имали посла нити ријешено стамбено питање, као многи који напуштају ову државу.

Напротив, имали су сталне и добро плаћене послове, али жељели су, истичу, промјену, те су отишли по нова знања.

– Промјене су саме по себи добре, јер вам изоштре чула, ресетују поставке и отварају се нове могућности, нови видици. Наравно, наша промјена је била заиста велика – истиче Мурис.

Његова супруга Ехлимана истиче да нису од оних људи који су дубоко разочарани у своју домовину.

– Хтјели смо узети још једно искуство како бисмо добили ширу слику и како бисмо могли поредити. Иако смо били отворени за ову промјену, није баш било једноставно донијети ту одлуку. Везани смо за родитеље, породицу и пријатеље. Наш идентитет је понајвише обиљежен нашом домовином. И када одете морате балансирати са слојевима свог идентитета. То је нека стална игра, програмерским рјечником казано, “кодирања и декодирања” – истиче Ехлимана.

Кажу како се доласком у Њемачку њихов живот није пуно промијенио у односу на онај каквим су живјели у БиХ.

– Ми нисмо доживјели неки културолошки шок. Осим једне страховите уређености, животни стил није много другачији од стила људи који раде у Босни и Херцеговини. Времена је мало, а обавеза пуно. И овдје смо упознали многе људе, међу њима и Босанце. Стекли смо нова пријатељства и добили прилику да и сами замислимо неке своје могуће верзије за двадесетак година. Ту нам се отварају нове дилеме и одлуке које треба донијети, шта даље – прича Мурис који је у Њемачку прво дошао сам, а након неколико мјесеци за њим су доселиле његова супруга и кћерка.

У почетку обоје су радили у истој фирми, потом су промијенили радно мјесто, те су почели радити на развоју софтвера за Волксwаген.

У Њемачкој је рођен њихов син који сада иде у вртић, а кћерка похађа гимназију.

– Дјеца су брзо научила језик. Кћерка постиже веома солидне резултате. Љубоморно чувамо босански језик, кући искључиво говоримо босански. Оно што ме фасцинира у Њемачкој је организација, тачност, планирање, томе озбиљно уче дјецу још у најнижим разредима основне школе. Човјек просто ужива у таквом систему – причају Хаџимејлићи.

Доласком у Браунсцхwеиг упознали су, кажу, дивне људе, пријатеље за цијели живот.

– Неки су и генерација наших родитеља. Били су нам од помоћи од самих почетака. Поједини су овдје из Босне дошли 70-их година. Неки од наших пријатеља, који су тако давно дошли у Њемачку, цијели свој живот маштају да се врате у Босну. Сада када су у пензији, када имају фина примања и не морају сваки дан ићи на посао, кажу: “Не можемо се вратити јер су наша дјеца и наши унуци овдје, овдје сада морамо остати” – казали су саговорници.

Хаџимејлићи истичу да су отишли из домовине како би се и вратили.

– Ми смо отишли како бисмо стекли нова искуства, сада можемо рећи да смо то искуство већ стекли. Маштамо и планирамо да се вратимо. Овдје смо добили пуно, али можемо и пуно изгубити ако останемо предуго. Родитељи нам никада неће бити млађи, дјеца наших сестара ће порасти. Исцрпит ћемо енергију коју смо узели са извора Мошћанице. Тога треба бити свјестан и на вријеме видјети шта је најбоље за нас и за нашу породицу – кажу Хаџимејлићи.

Истичу да би прилике у Босни и Херцеговини могле бити пуно боље, посебно у реалном сектору.

– Заправо, управо би реални сектор требао бити најприје свјестан да ће изгубити радну снагу, уколико на људе под хитно не почне гледати као на свој највреднији ресурс. Тај приступ је овдје наглашен – каже Мурис.

Ехлимана, која је раније, у Сарајеву радила као професорица, истиче како ми у БиХ имамо најбоље професоре.

– Одговорно тврдим да имамо најбоље професоре, али ти наши професори су потплаћени. Ми у знању и вјештинама уопће не заостајемо за Нијемцима. Ми нисмо стручњаци за економију, а тај дио приче мора бити у фокусу – каже Ехлимана.

Мурис ипак сматра да, иако нема дискриминације, они донекле у туђој држави јесу грађани другог реда.

– Иако нема директне дискриминације, овдје ви ипак имате само радну дозволу и ви овдје нисте на своме. У почетку то вам можда и није неки проблем, али временом то почнете освјештавати. И онда се отварају многа питања вашег идентитета и заштите тог идентитета. Када сте у својој домовини некако имате природну заштиту. Далеко од домовине изазови су већи, можда не за нас, али за нашу дјецу ће сигурно бити – прича Мурис.

Кажу да је њихов одлазак једна фина авантура коју је требало доживјети.

– Можда овај пут не одговара свима, свако зна своје разлоге и циљеве, али срећу треба тражити у људима и мјестима која видимо, а никако у материјалним стварима. Сви желе отићи из БиХ, али не размишљају да губе прилику да у свако доба обиђу родитеље и попију кафу са њима – закључују Хаџимејлићи.

 

Извор:  Фактор