Адис Елиас Фејзић је један од најпризнатијих босанскохерцеговачких скулптора. Дипломирао је и магистрирао на Академији ликовних умјетности у Сарајеву. Посљедњих година живи и ради као слободни умјетник, а најчешће путује на релацији Сарајево – Бризбејн, гдје је на Колеџу за умјетност у Квинсленду (Queensland College of Art, Griffith University) стекао диплому доктора наука.

Његова дисертација је била посвећена босанским стећцима. Каже да је надахнут и опчињен овим средњовјековним надгробним спомеником који има вишеструко значење.

Када је Министарство за људска права и избјеглице БиХ позвало стручњаке из иностранства да се пријаве како би преносили знање у своју домовину, први се јавио управо Фејзић. Министарство је у Сарајеву организовало конференцију “Значај дијаспоре за БиХ”, на којој је активно учествовао и овај цијењени умјетник.

РСЕ: Како бисте Ви сами себе представили – да сте Босанац, Аустралијанац… Мало једно, мало друго или више једно, него друго?    

Фејзић: Значи, ја сам Босанац, али званично и Аустралац. Затим, скулптор, слободни умјетник. У Аустралији сам више него овдје у посљедњих петнаестак година. Ипак, за Босну ме веже све, а за Аустралију нешто приватних и професионалних веза, које нису занемарљиве, али ипак. Већ сам довољно стар да се не могу тек тако “пресадити” и престати бити Босанац у сваком смислу. Чак и абецедним редом кад се представљам – прво сам Босанац, па Аустралац.

РСЕ: То је мало изокренута абецеда?      

Фејзић: Намјерно сам то тако поставио, јер је штошта у мом животу “а тако”, а мислим и у животима, мање-више, специјално нас, Босанаца и Херцеговаца. Остало је можда тек неколико ствари у нашим животима да није изврнуто. Чини ми се да је нама наша “наизврат” перспектива постала нормална у свему.

Имам двије куће, да тако кажем, али права кућа, једина кућа, ипак је у Босни. Шалим се често, а уствари, то није никаква шала, него баш она суха истина – ја се овдје на плочнику осјећам као да сам већ ту, у кући. Кад дођем на аеродром, кад слетим, оног момента кад је авион на Бутмиру, на писти, ја сам већ у кући, као да сам већ отворио врата… Ех, кад одлазим, то је други пар рукава. Буде мало кнедли у грлу.

РСЕ: У Аустралији сте, у Бризбејну у којем гдје живите, тамо се докторирали. Шта је била тема доктората?

Фејзић: Мој докторат је посвећен стећцима. То је докторско истраживање које има своју и теоријску и практичну компоненту. У теоријској компоненти сам ја, мислим да могу слободно рећи, дао један допринос у новом ишчитавању стећка и његовог чисто скулптуралног садржаја – шта је стећак као камена скулптура у контексту глобалне камене скулптуре, а не само као наше културно наслијеђе.

С друге стране, као креативац, у практичном дијелу направио сам некакву своју стандардизацију, које се држим, и у тим оквирима сам тада покушавао – сад већ могу рећи да сам успио – оживјети традицију која је фактички мртва петстотињак година. Мислим да је мој рад за сада већ пристојан допринос у васкрсењу те традиције, ускрснућу по стандардима на којима је она почивала, али у овом случају и у контексту времена у којем ми живимо.

Наравно, све што направим је дио или резултат моје личне креативности и сензибилитета, што, ако неко други буде радио или ради нешто тако на истом том трагу, вјероватно ће постојати одређене разлике, али бих волио да не останем усамљен у томе… А, ако останем, мислим да сам већ урадио довољно у том смислу оживљавања традиције и у једном другачијем ишчитавању стећка као скулптуре.

РСЕ: Постоји ли неки босански стећак у Аустралији?

Фејзић: Да, босански стећак постоји у Аустралији, и то испред најважнијег, у политичком смислу, мјеста у Аустралији, то је аустралски парламент и влада у Канбери. У једном од паркова испред тог великог архитектонског комплекса је и наш босански стећак, стећак којег ауторски потписујем, који је управо један од тих стећака који настају као наставак традиције, не само као омаж традицији или копија, репродукција, реплика постојећег стећка у Босни и Херцеговини.

Један босански стећак је направљен од аустралског камена, на аустралском тлу, који је можда интересантан на више нивоа због својих некаквих особина, због више разлога, али најважније, чини ми се, зато што симболички представља, волим рећи, бх. мултидимензионални идентитет, не само мултикултурални.

Имамо ми више димензија у сваком смислу, не само културолошки. Тај стећак је симболичка представа босанскохерцеговачког присуства на тлу Аустралије. Као такав је од Аустралије препознат и ми смо ту добили једну врло лијепу и значајну позицију у парку у којем, уз нас, постоје још само скулптуре које су поклони Владе Кине и Владе Израела.

РСЕ: Откуд та љубав према стећку или стећцима?

Фејзић: Прије свега као Босанац, покушавам бити све свјеснији наше традиције и историје, не да бих живио историју, него нам треба увијек тај корак уназад да бисмо били спремнији за направити корак унапријед, а свима су пуна уста тог погледа у будућност и мислим да за поглед у будућност морамо знати одакле долазимо.

С друге стране, као креативац, иако сам у визуалним умјетностима, конкретно у скулптури, највише свој на свом. Инспирисан сам музиком и свим оним што се дешава у музици, било да је ријеч о класичној музици или неком од савременијих музичких израза.

Лед Цепелин је нешто чега сам фан од момента када сам почео куповати грамофонске плоче, некада давно, у прошлом вијеку. И стећци су мени, за мој израз, оно што је, рецимо, Цепелинима блуз, дакле, нешто што је и ослонац. Нешто у чему и функционишем кад правим своје стећке, али чак и кад правим неки аутентичнији израз, кад радим нешто што је одмакнуто од стећка, чак и кад се ради и о класичној скулптури.

Све више у свему томе налазим визуелни језик, налазим мостове, чак и када радим низ других различитих ствари у умјетности осјетим да се стећак све чешће појављује ту, чак и непозван, утиче на мој рад. Често ми се чини да је тешко некоме са стране наћи ту везу, али ја сам стално на том неком “пропуху”.

РСЕ: Министарство за људска права и избјеглице БиХ је припремило сјајан пројекат, пренос знања бх. људи који живе вани у своју домовину, посебно младим. Ви сте се међу првима пријавили. Да ли има ту конкретних резултата?

Фејзић: Ја сам и први човјек који је “улетио” у цијели тај пројекат. Мој ангажман је још увијек у току. Још нисмо сумирали резултате. Мислим да је важно овом приликом рећи да је пројекат рађен под покровитељством Владе Швицарске, бх. партнер је Министарство за људска права и избјеглице, као и Међународна организација за миграције (IOM) и Програм за развој Уједињених народа (UNDP).

Дакле, имамо четири “крова” за цијелу акцију и све активности. Ја сам ушао у све то желећи понудити све што знам и могу. Једна од мојих амбиција, а мислим и амбиција неких људи овдје, јесте да се у догледно вријеме коначно оформи и докторски студиј на Академији ликовних умјетности. Штета је да још не постоји, а мислим да има довољно квалитетних људи с којима би се могао направити један добар тим, који би могао осмислити све то.

Конкретније о томе шта смо све успјели урадити – у сарадњи с Академијом ликовних умјетности и професорима, у овом случају је мала реконструкција средњовјековне радионице, да би се студенти скулптуре и студенти који се школују за рестаураторе и конзерваторе, упознали са основама средњовјековног босанског клесања. Сад смо већ при завршетку саме радионице и почињемо размишљати шта би се могло у будућности у том смислу радити да бисмо могли имати и боље резултате и радионицу која би можда могла постати, не само један “десантни” упад на Академију, него можда и дио програма Академије, али о том – потом.

Конкретни резултати су низ радова студената који су изведени у мањим комадима камена, различите креативне вјежбе или вјежбе на којима су се радиле реплике. Можда и важнији дио је што ћемо оставити Сарајеву споменик посвећен Мариан Венцел, која је, иако званично Британка и Американка, била, слободно могу рећи, једна од већих Босанаца које је Босна уопште имала, а јако је важна за артикулацију и проучавање наше средњовјековне умјетност, јер је изучавала историју Босне у средњем вијеку.

За тему докторске дисертације изабрала је проблематику средњовјековних стећака. Тема њеног доктората “Украсни мотиви на стећцима” резултат је дугогодишњег истраживања културно-хисторијског наслијеђа Босне и Херцеговине. Она је помогла у дефинисању онога што данас можемо звати босанским стилом. И заслужила је сјећање, односно споменик у Сарајеву.

ИЗВОР: РАДИО СЛОБОДНА ЕУРОПА (Гордана Сандић-Хаџихасановић)

ФОТО: UNDP БиХ (Имрана Капетановић)