ИЗВОР: Урбан магазин, јули 2018. године

Разговарала: Леила Курбеговић

Фото: Ален Ћоровић

Професор доктор Сркаловић је од 2003. године директор клиничких истраживања у Центру за канцер болничког система Спаров (Sparrow), а уједно је и клинички ванредни професор интерне медицине на Универзитету Мичиген Стејт. Врло је активан у Босанскохерцеговачко-америчкој академији наука и умјетности (БХАААС), гдје је био члан Управног одбора и предсједник у једном мандату. Објавио је више од 80 публикација у рецензираним свјетским часописима и биљежи већ више од 80 презентација на свјетским конгресима. Осим за Сарајево, везан је, каже, преко 40 година са својом љубави Весном, с којом има три кћерке и четверо унучади, који им уносе свјетло и радост у сваки дан њиховог живота. Сусретљив, срдачан и стрпљив, какви би требали бити сви доктори и научници, пристао је да дан након предавања дође у простор Камерног театра 55 гдје се одржавала и конференција за новинаре поводом десете годишњице БХАААС-а, чији је члан. Већ на почетку га подсјећам на сјајно предавање које је изазвало низ дискусија у амфитеатру АНУБиХ-а, које су донијеле и низ конкретних приједлога о будућим сарадњама, а све у циљу унапређења знања и струке.

Циљ наших предавања и циљ наших долазака јесте да се отвори дискусија. Нико од нас није у стању да наметне некакво рјешење некоме, јер све то мора да се уради кроз разговор, заједнички став, некакве компромисе. Ја не кажем да оно што сам ја говорио мора бити апсолутно урађено, али мислим да морамо почети с малим корацима и гледати да се ти кораци умножавају и постају све већи и већи. Јер, на крају, наш циљ је да се побољша укупно здравље друштва. Ја као онколог лијечим индивидуално пацијенте, некада сам успјешан, некада нисам, али циљ цијелог система јесте да се побољша здравље друштва, јер, на крају, ако губимо људе у продуктивним годинама, посебно БиХ која је изгубила толике младе људе током рата, онда ви губите тај биолошки потенцијал који ће кроз неколико година исцрпити и потенцијал земље.

На свом предавању рекли сте да је у Америци својевремено постојао само један примјер карцинома плућа, а данас су на десетине хиљада обољелих, шта нам то показује?

То нам показује колико је та јефтина производња цигарета и доступност цигарета људима уствари произвела експлозију канцера плућа. Јер тај један случај канцера плућа, који ви помињете, тада је пронађен након што је урађена аутопсија на више од 1.600 пацијената! И тада су се путем огласа позивали доктори из Њујорка да дођу и виде аутопсију канцера плућа, јер су сматрали да то никада у животу неће видјети, али ето видимо да је то била потпуно погрешна прогноза. Јефтином производњом цигарета и с том кампањом коју води индустрија духана данас се све то претворило у епидемију канцера плућа. Користили су разне трикове да људе убиједе да пуше, па су онда увели филтере, који ништа нису помогли, него су направили ствари још горима зато што су филтери имали синтетска влакна која су удисана с димом, а то може повећати шансе за канцер. Тако да се суочавамо с правом епидемијом пушења духана и епидемијом канцера плућа.

Данас имамо и неке друге трендове, рекло би се. Ту су електричне цигарете, па наргиле, у којима све више омладине ужива. Какво је ваше мишљење о томе?

Што се тиче наргила, о њима заиста не знам ништа. Не знам колики је утицај на обољења. Моје мишљење је да вјероватно производи више обољења плућа него канцера као хронично опструктивна болест. Што се тиче електричних цигарета, оне су биле веома обећавајуће, међутим показало се да се употребом тих цигарета не смањује употреба цигарета. Друга ствар коју сада видимо, јер прошло је довољно времена од почетка употребе електричних цигарета, појављују се неке чудне болести плућа и имамо неколико случајева појављивања неких тако рећи грудви у плућима које су узроковане вјероватно тим димовима који се инхалирају с електричним цигаретама. Тако да је препорука Америчког друштва за пулмологију да се електричне цигарете не могу сматрати лијечењем или као помоћ пушачима. Помоћ пушачима се стварно може направити на неколико нивоа. Први ниво је да се пушачима дају информације о штетности пушења, а друго је да постоје системи помоћи одвикавања од пушења и постоје законска рјешења која ће редуцирати могућности приступа цигаретама. Јер зна се да се повећањем цијена цигарета дефинитивно смањује употреба истих, посебно у нижим социокономским слојевима друштва, који су уствари и највећи потрошачи цигарета, а смањује се употреба и међу дјецом. Међутим, врло је важно да се наставе кампање и обавијести о штетним ефектима пушења и ја мислим да ту медији могу значајно допринијети. Али још увијек то мора бити свеобухватна акција и не смију се појавити „рупе“ или да се појаве колебања око такси на цигарете због некаквих интереса, јер БиХ је достигла тај еуропски ниво који препоручује Свјетска здравствена организација (WHO) о нивоу такси на цигарете и то не би смјели редуцирати.

Постоји још један проблем код нас, а ви сте упознати с тим. Наиме, ви знате да се широм Еуропе и у Америци поштује забрана пушења на јавном мјесту. Овдје свједочимо да је још увијек дозвољено пушење у јавном простору.

То је мјера која се мора провести и која се мора контролисати. Трагедија је да се пуши и у школама. Трагедија је да се пуши и у здравственим установама. Врло је лоше што се пуши и у ресторанима. И потпуно је погрешно виђење власника тих ресторана који дозвољавају пушење, јер они мисле да би забрана пушења у њиховом локалу утицала на њихов економски статус. Познато је, и ми смо то у Мицхигану видјели, да је посао у ресторанима и кафићима повећан након забране пушења на јавним мјестима, јер напокон групе људи који нису никада улазили у те просторе управо због пушења сада су почели долазити. Јер када објективно погледате, ако ви као непушач уђете у простор у којем се пуши, ваш живот је директно угрожен.

Како мијењати свијест људи о штетности пушења? Поменули сте медије, али пракса је показала да када кренете у причу о штетности и смртности које проузрокује пушење људи окрену канал или уопште не читају о томе.

То је истина, и то је нешто што сусрећемо и у другим сферама. Међутим, то се мора понављати да би на крају људи схватили. Људи требају да схвате, посебно у Босни, која је мала земља и која је током рата толико уништена, да додатно губљење живота стварно угрожава цијелу земљу. Ја сам најуспјешнији био у убјеђивању људи да престану пушити када сам говорио с њиховом дјецом. Неколико мојих пацијената који су долазили с дјецом, а болују од различитих обољења и пуше, временом су престали пушити јер сам разговарао с њиховом дјецом и молио их да утичу на своје родитеље тако што ће им стално понављати колико је то штетно. Ја мислим да млади и дјеца требају бити главни покретачи тога. И видим у невладиним организацијама да су млади углавном покретачи тога и њих треба подржати и помоћи финансијски и дати им простор у медијима да изнесу своје погледе, и на крају, треба да се види шта дјеца говоре о томе, посебно дјеца која су изгубила родитеље због пушења. Треба видјети и чути шта они мисле о томе и како се осјећају.

Упознати сте са стањем ове болести у БиХ. Нама се чини како су онколошке чекаонице пуне, а онколози пребукирани. Хоћу рећи да је све више канцера у нашем окружењу.

Канцер је болест старије популације. Популације постају старије, посебно у Босни, гдје је та младост редуцирана због рата, смрти и егзодуса. Дакле, понављам да је то болест старије генерације. Што се тиче бројева, ја имам неке податке који су из страних извора, то је нешто о чему ја с овдашњим онколозима разговарам већ десет година, а то је да је неопходно на нивоу државе, или у најмању руку на нивоу ентитета, да се организују информације о канцерима. Да постоји регистрација канцера, како би могли утицати на политичаре да донесу законске одредбе које могу редуцирати канцере. Поразно је што сам чуо од мог колеге онколога да у БиХ не постоји више сцреенинг, тј. не постоји провјера. Нпр. скрининг за цервикални канцер, односно канцер грлића материце, скоро потпуно је елиминисао тај канцер у развијенијим земљама, и то је врло јефтина метода коју могу да читају и медицински техничари с добрим тренингом и образовањем.

Дакле, што се тиче канцера, очито је да не постоји политичка воља или политички договор да се нешто уради на редукцији канцера, а као што знамо то је болест која односи животе. Недавно је објављена анализа „The American Society of Clinical Oncology“ државних служби која је показала да је у овом тренутку највећа смртност у Америци од обољења која су директно везана за пушење. То су кардиоваскуларна и канцерогена обољења с најчешћом смртности. И поред тога што смо тамо редуцирали пушење, то су најчешћи разлози умирања. Што се тиче канцера у БиХ, знам онкологе који се баве тиме, они су изванредно едуцирани, врло посвећени својим пацијентима, они би радили ако треба 24 сата, али ако не постоје алати којима се могу користити онда је то за њих немогуће. Знам да су они изузетни стручњаци, јако добро едуковани и хоће помоћи својим пацијентима онолико колико је то у њиховој моћи.

У својој дугогодишњој пракси сусретали сте се с различитим врстама обољења, с чиме се данас сусрећете?

Ја срећем пацијенте с малигним обољењима, с канцерима, не само канцером плућа, који су изазвани пушењем, већ имам велики број пацијената који имају канцер ждријела, канцер гласница, значи уста и грла, који су директно изазвани пушењем. Али сада видимо промјену у тим обољењима. Све више сусрећем пацијенте с обољењима проузрокованим вирусом, а мање видим пацијенте који су с канцером који је узроковало пушење. Међутим, разлика је велика. Пацијенти којима је канцер изазван вирусом могу се пуно боље третирати, дуже живе, и ми их третирамо с малим дозама и интензитетом третмана, док се они код којих је канцер изазван пушењем теже третирају и, нажалост, раније умиру.

Много је полемика око употребе hемотерапије. Да ли је укључити у лијечење или не? Или приступити некој алтернативној медицини?

Ја разговарам са својим пацијентима о свим тим могућностима. Међутим, ја сам научник и бавим се клиничким истраживањима, и не тврдим да ако неко нешто друго ради да то није добро, али то што ја радим је засновано на студијама. Значи, на доказима који су провјерени, и провјерени, и поново провјерени док нису показали да су успјешни. А нормално је да људи који се суочавају с тако очајним и смртоносним обољењем посежу за разним стварима, али могу да вам кажем да то што они говоре о изљечењу да то није истина. За неке ствари алтернативна медицина дефинитивно може да помогне, ту је контрола разних симптома. Напримјер, у Америци доста мојих пацијената користе марихуану да би побољшали апетит, да би редуцирали повраћање, мада имамо одличне лијекове за то, тако да вјерујем да то није неопходно, али за повећање апетита и да се генерално осјећају боље. Никада није доказано да то утиче на канцер. Ми имамо сада модерне терапије. Терапије које се разликују од hемотерапија. Имамо тзв. циљане лијекове. Ако пацијент има канцер с посебним молекуларним карактеристикама, то третирамо циљаним лијековима који нису класична hемотерапија, који не убијају директно ни ћелије канцера, него само спречавају сигнале који воде ћелије канцера да расту. Ми имамо и тзв. имунотерапију, која активира имуни систем да нападне канцер, и та имунотерапија се користи у канцеру плућа, а користи се и у другим малигним обољењима, и то је сада довело скоро до експлозије употребе тих лијекова. Нормално је да ти лијекови не функционишу код свакога. Све је индивидуално. Покушавамо да приступимо тзв. индивидуалној терапији, да оцијенимо тачно која терапија би могла да функционише, уз то користимо и геномске анализе, анализирамо мутације гена у ћелијама канцера и онда тражимо лијекове који би могли утицати директно на те мутиране гене, не да се гени промијене, али да се блокира тај пут који води расту канцера.

Да ли је канцер неизљечива болест?

Канцер је изљечива болест када се препозна рано. То је тако обично у првој фази када се може урадити хирургија и одстранити, и обично су то изљечиве болести. Зависи и о којем канцеру говоримо. Код канцера плућа у првом стадију је изљечење од неких 60-70%, други стадиј се може оперисати и изљечивост је нешто мања од неких 50%, али још увијек врло значајна. Када се крене у трећи стадиј, то је углавном стадиј који се некада може оперисати, а у већини случајева не, и ту се користи комбинација hемотерапије и радијационе терапије. Међутим, сада уводимо и имунотерапију у те третмане, тако да ће се изгледа за 15-20% повећати број оних који ће се излијечити. Неизљечива је болест када постане метастатска, осим у случајевима канцера тестиса, који су врло осјетљиви на hемотерапију, тако да hемотерапија лијечи особе с канцером тестиса чак и када је метастатска и ако се канцер проширио на друге органе, укључујући и мозак. Двојица познатих спортиста имала су метастатски канцер тестис и сада су излијечени, а то су Lewis Hamilton i Lence Armstrong. Изљечиви су, рецимо, лимфоми у великом проценту, тако да око 30% пацијената с лимфомима умире, а 70% се излијечи.

То су високи и значајни проценти!?

То су врло високи проценти. Тако да када говоримо о малигним обољењима, она почињу на исти начин, сва имају механизам настанка, али прогноза је другачија. Значи, постоје болести које се могу излијечити чак и када су врло узнапредовале. Али као што сам раније рекао, ова геномска анализа, анализа генских мутација, даје нам нове начине лијечења који су много мање токсични од кемотерапије, тако да је моја процјена да можда не за пет година, али у распону од пет до десет година, врло мали број пацијената ће бити лијечен класичном кемотерапијом.

Пред крај нашег разговора, жељела бих вас питати нешто и о вашем дјетињству. Одрасли сте на Мејташу и још увијек се, кажете, осјећате као „мејташка раја“?

Знате шта, рећи ћу вам једну ствар коју је мој пријатељ Надан Филиповић најбоље дефинисао. Он је Сарајлија који је радио у Бањалуци, а ја сам Сарајлија који је радио у Тузли, и он мени каже: Јелде, Гордане, сваки пут када дођеш до Сарајева добијеш треперење срца? И ја кажем: Јесте! И сваки пут када дођем у Сарајево иста је ствар. Ја сам се родио у стану, јер мама није хтјела да иде у болницу, тако да сам се баш родио на Мејташу и ту сам провео дјетињство. Ишао сам у ОШ „Силвије Страхимир Крањчевић“. Ту сам провео прелијепе године. Послије тога смо се преселили у кућу на Бјелавама и ишао сам у Другу гимназију и затим на Медицински факултет. Као што моја супруга каже, ми смо Сарајлије снобови, јер за нас је цијела Босна Сарајево. Ја сам у Тузли упознао и стекао пријатеље до гроба. Тузла ме је примила отворених руку и зато се сматрам дијелом и Тузлаком, али великим сам дијелом Сарајлија, а највећим дијелом сам с Мејташа. Ја се и данас сјећам све те раје с Мејташа за коју кажу да је била опасна, али мени није нико ништа направио, ваљда што сам био локални. Сарајево је увијек био град с душом и ја још увијек не могу да схватим и не могу да прихватим да се оно промијенило итд. Можда су дошли неки нови људи, али Сарајево ће њих промијенити.

Одлазе нам млади људи. Да ли ће се икада враћати?

Доста моје раје је по другим земљама. Сви смо ми расути, али сви долазимо у Сарајево. Када се родиш овдје, не можеш никада заборавити Сарајево и Сарајево никада неће изаћи из твог срца. Тако да вјерујем да ће они долазити и доприносити Сарајеву на овај или онај начин. Да ли ће се пресељавати? (пауза) Ако си рођен у Сарајеву, Сарајево је у теби и никада не може да те напусти, ништа се ту не може десити да то промијени.

Па ни Америка?

Ништа. Можда ја то говорим због година, али није само то. Ја и када сам као млад долазио овако сам мислио. Када сам својевремено долазио из Тузле, сваки пут када дођем у Сарајево добијем то треперење срца. Е то је Сарајево.

У Америци сте данас професор и радите на клиници „Herbert Herman Cancer Centar“ у Мичигену. Како сте доспјели тамо?

Ја могу само рећи да се не поредим ни с ким. Ја не кажем да је мени било горе него другоме. Али, није било лако. Ја сам имао образовање које ми је отворило врата, међутим то нема везе с чим ви долазите, јер се морате доказати. И док се не докажете нико вас не прихвата. Ја сам имао пријатеље који су били тамо и који су ме прихватили и отворили ми нека врата, али ако их ви не држите отвореним она ће се залупити врло брзо. Изгуби се огромно вријеме. Ја вјерујем да смо супруга и ја изгубили једно десет година враћајући се кроз едукацију и тренинг, али када успијете да се докажете и покажете Американцима да сте вриједни тога што вам они нуде и да сте на њиховом нивоу, а можда и више од тога, онда сте прихваћени, јер Америка је земља у којој се највише цијени успјех. Ако сте успјешни, онда вас и цијене, ако нисте, онда сви они причају о стварима, али то не функционише. Ја ћу вам испричати само једну анегдоту како је то отићи у друге земље и покушати да се оствари каријера. Ја сам био избјеглица и с Јеврејском опћином био сам у Шпанији, поред Барцелоне. Успио сам да успоставим контакт са шефом физиологије, јер ја сам предавао физиологију у Тузли, и разговарали смо пријатељски, а он је погледао моју биографију и рекао да је јако задовољан. Али једну вам ствар морам рећи. У Шпанији не можете као странац добити посао ако сте радили с нобеловцем, овдје можете радити само ако ви добијете Нобелову награду.(о.п. Као постдокторски истраживач на Универзитету Тулане у Њу Орлеансу, др. Сркаловић је радио с носиоцем Нобелове награде за физиологију и медицину Andrewom V. Schallyjem. др. Schally је у то вријеме био најцитиранији свјетски научник у подручју биологије). То вам је судбина странца у неким земљама. У Америци је то другачије. То је земља која је рођена на имигрантима и која је прихватала имигранте, и зато је толики успјех у градњи те земље, ту су врата отворена, само се морате доказати.