У Америци се заиста сви труде да љекару омогуће неопходне услове за рад, док моје колеге које раде у Босни и Херцеговини, они су прави хероји, они се морају борити са пуно већим проблемима него што се ја борим, каже за Радио Слободна Европа предсједница Босанскохерцеговачко-америчке академије наука и умјетности (БХАААС), др. Махира Тановић.

Тановић је иначе хирург-пластичар, власница приватне ординације у Њујорку и професорица на Медицинском факултету.

БХАААС је повезала људе из дијаспоре и земаља регије. За вријеме пандемије ЦОВИД-19 посебно су били активни љекари и други стручњаци који су се укључили у помоћ колегама широм регије. Реализоване су тзв. телеконсултације са болницама и медицинским особљем.

Ради се о сарадњи љекара са простора бивше Југославије и стручњака који данас живе и раде изван земаља поријекла. То су претежно специјалисти, како ми кажемо, интензивисти и био их је велики број. Ипак, морам поменути посебан допринос три љекара, а то су: Огњен Гајић, Емир Фестић и Аднан Беговић. Они су направили телеконференцију у којој је учествовало преко 150 љекара гдје су се размјењивале информације и савјети, како и шта се ради у свијету у борби против корона вируса.

То је била директна помоћ и она је имала велики учинак и одјек. Осим практичне користи, постоји још нешто што је посебно значајно, а то је осјећај повезаности, јер је људима та врста комуникације веома потребна нарочито у кризним временима. Међусобна сарадња је и раније постојала, знатно прије појаве корона вируса. Сада је постала очигледнија у вријеме пандемије а ми сарадњу настављамо.

На веб страници Академије објавили смо имена и контакте стручњака који су организовани по групама и којима се могу обратити сви они који желе да чују мишљење својих колега из бројних земаља свијета. Помажемо и да се из мноштва информација које су око нас, издвоји оно што је чињенички поткрепљиво и релевантно.

Академија је настала управо из жеље да стручњаци који живе на овим просторима, на просторима Америке, Канаде, других континената и земља, стручњаци из дијаспоре, остану у контакту са стручњацима из матичне или матичних земаља, јер имамо чланове из више земаља с простора бивше Југославије. Академија има разне секције. Постоји техничка секција, која је јако бројна, заступљена су сва поља технике, затим медицинска секција која је исто тако јако бројна. И већ смо се показали на дјелу, у пандемији. Имамо и секцију чланова који се баве друштвеним наукама и разним врстама умјетности.

Улога Академије је да се стручњаци повезују, да се укидају баријере, ми немамо никаквих предрасуда према различитим опредјељењима људи, то је за нас ирелевантно. Надамо се да та повезаност на свим нивоима прије свега чини добробит цијелој заједници, и нама који смо вани, и људима који су остали у Босни и Херцеговини. Мислим да наше дјеловање отвара видике и руши баријере и границе што је посебно потребно младим људима, који могу доћи до било кога од нас, у било којем моменту, е-маил упитом, посјетом, итд. И мислим да смо, заиста, успјели повезати људе, отворити им цијели свијет, колико је у нашим могућностима.

Најважније је да младим особама наш рад буде доступан. Они су будућност, они ће водити све, на њима остаје нешто што смо ми успјели спознати, а они могу искористити. Управо је то улога Босанскохерцеговачко-америчке академије наука и умјетности – да руши баријере, да повезује стручњаке и да има знање и просперитет на првом мјесту.

У САД-у живим већ 26 година, имам своју приватну праксу, радим са студентима, ванредни сам професор на Медицинском факултету. Муж, мада је по струци лингвист, изградио је каријеру у невладином сектору, у организацијама у којим ради са људима којима је потребна помоћ, син се родио у избјеглиштву, у Хрватској, дошао је у Америку са шест седмица. Сад студира медицине, а кћер, која је сада у Мостару, има 24 године, она је магистар грађевине и околиша, ради на пројектима као консултант. Самим тим да је она у Мостару посљедње двије године, говори о њеној вези са домовином. Иначе, она се родила у Америци, али увијек каже да је из Мостара.

У кући увијек говоримо само матерњим језиком, тако да и дјеца одлично говоре. Није знање језика у томе се можете споразумијевати, него познавати културу, знати идиоме, препознати шале, разумјети позадину неке приче. Тек се тада дјеца могу осјећати комотно у држави из које потичу.

Извор: Радио Слободна Европа