У Минхену се од септембра 2018. до марта 2019. године обиљежава 50. годишњица потписивања државног споразума између СФР Југославије и СР Њемачке, којим је започело запошљавање наших људи у Њемачкој.    

У оквиру манифестација, које се одржавају под покровитељством града Минхена, поводом 50. годишњице потписивања државног споразума између СР Њемачке и СФР Југославије, организована је јавна трибина, на којој је говорила Босиљка Шедлих (Schedlich) из Берлина. Градски одјел за културу је већ у септембру започео са обиљежавањем овог значајног јубилеја  у сарадњи са бројним удружењима, Музејом града Минхена и са познатим позориштем Камершпиле (Kammerspiele). Удружење „Hilfe von Mensch zu Mensch“, које већ дванаест година организује познати фестивал Дани Балкана у Минхену и преко 26 година се бави проблемима наших миграната у Њемчкој организовало је јавну трибину са темом „50 година гастарбајтера из Југославије и данашња миграција са Балкана“.

Већ шездесетих година двадесетог вијека њемачка привреда је достигла врхунац након Другог свјетског рата и недостајало јој је радне снаге. Први радници, такозвани гастарбајтери, долазили су из Турске, Шпаније и Италије, а онда је 1968. године потписан споразум, којим је омогућено запошљавање југословенских радника у СР Њемачкој. Међу првим гастарбајтерима, стигла је тачно прије 50 година, са групом жена из Хрватске. деветнаестогодишња матурантица Босиљка Гргуревић.

„Када смо кренуле из Југославије нисмо могле ни претпоставити шта нас очекује у Њемачкој. Жичана ограда, полицајци с аутоматским пушкама и псима чуварима, строги погледи и униформе, које су подсјећале на логоре из Другог свјетског рата, то су били моји први утисци. Наша група је распоређена за рад у једној фабрици у Берлину. Смјештене смо у тијесне собице у једном мрачном дијелу града и нисмо имале никакав контакт са околином. Берлин је још увијек био обиљежен траговима рата. Гледале смо оштећене грађевине, рушевине, али је привредни развој био у пуном јеку.

Тада још нисмо биле свјесне да смо пуно слабије плаћене од њемачких колегица. Доживјеле смо прави културни шок. Ми смо у кантини показивале једна другој платне листе. Њемачке колегице то нису радиле. Нама су била страна јела са бијелим сосовима, јер смо ми у приморју све правили са паприком и парадајзом. Ја сам била једина са матуром, знала сам енглески, тако да сам убрзо нашла бољи посао, почела учити њемачки језик и након неколико година започела студирати. Цијело то вријеме имала сам грижњу савјести, јер жене које су са мном дошле, остале су радити у фабрици на тракама практично до краја радног вијека.“, сјећа се госпођа Шхедлих тих првих година у Њемачкој.

Босиљка је завршила студије, удала се за Нијемца и добила дјецу. Када су почеле масовно долазити избјеглице из Хрватске, Босне и Херцеговине и осталих дијелова бивше Југославије у Берлин, госпођа Шедлих је била међу првима који су пружили помоћ. Већ 1991. године основала је удружење „Kulturverein Südosteuropa“, које је током и након рата деведесетих година пружило помоћ у савјетовалиштима, терапијама, смјештају преко 30.000 избјеглица, већином жена и дјеце. Госпођа Шедлих је преводилац и социјални педагог, која је постала специјалиста за рад са трауматизованим избјеглицама. Добила је низ награда за свој рад, од којих су најзначајнији „Bundesverdienstkreuze am Bande“, а 2006. године је заједно са »1000 жена за мир«, номинирана  за Нобелову награду.

То што се догодило прије  50 година, да гастарбајтери нису третирани као равноправни грађани у СР Њемачкој, јер за њихову интеграцију у друштво није ништа уложено, поновило се и деведесетих година, када је више од пола милиона избјеглица дошло из бивше Југославије и, на жалост, понавља се и данас, када хиљаде младих стручних кадрова напушта земље Балкана да би у Њемачкој радили послове које нико други у тој земљи више не жели да ради: у старачким домовима, у болницама и у дјечјим установама….

Млади људи који долазе у Минхен, суочавају се са низом проблема. У овом граду не може се наћи стан или неки други смјештај, станарине су достигле астрономске висине и наши радници их не могу платити. Недовољно познавање језика и њемачких стандарда, различити менталитети и културне и социолошке  разлике, непознавање закона, све су то проблеми о којима би се већ сада требало говорити, да би се положај тих младих људи побољшао. До сада су се социјални радници у савјетовалиштима, којa финансира Баварска влада,  углавном бавили избјеглицама, који су овдје дошли од 2015. године. Савјетовалишта за мигранте, које финансира Савезна влада, до сада су се углавном бавила тзв. ЕУ-мигрантима, већином придошлицама из Бугарске и Румуније, који у Њемачкој имају пуно више права, него они који долазе из земаља Западног Балкана.

ИЗВОР и ФОТОГРАФИЈЕ: Удружење „Hilfe von Mensch zu Mensch“