Компанија „Сућо“ Живинице представница је фирме Лентнер ГмбХ, познате њемачке компаније на западном и свјетском тржишту за производњу ватрогасних возила. Фирма Сућо д.о.о. је, заправо, кћерка компанија фирме Лентнер, а покренуо ју је дизајнер и иноватор из дијаспоре Суад Бешлић, који је дуго година радио за фирму Лентнер у Њемачкој, а сада се вратио у Босну и Херцеговину да води нову фирму.

Сућо д.о.о. тренутно има око 30 запослених радника који су прошли потпуну едукацију и израђују конструкције ватрогасних возила са натписом “Made in Bosnia and Herzegovina” према савременим њемачким стандардима и нормама. Возила, чија конструкција буде израђена у Босни и Херцеговини, финализују се у матичној компанији у Њемачкој и заступљена су и на европском и на свјетском тржишту, а њихова вриједност је од 430.000 до 630.000 еура. Директор фирме Суад Бешлић наглашава да је њихова визија да у што краћем времену преузму комплетну производњу и да се у Босни и Херцеговини производи комплетно ватрогасно возило.     

Само у 2017. години монтирано је 107 “кофера”, како стручно називају израду комплетне конструкције (шасије) возила која се, као таква, доставља у Њемачку на завршно монтирање. Суад Бешлић је у разговору истакао да је и сам изненађен којом брзином се развија производња с обзиром на то да је првобитни план био да “кофере” почну монтирати тек за двије године, односно 2020. године. Уствари, потражња је већа од онога што тренутно могу произвести, јер им недостаје капацитета у простору и обученим радницима како би даље развијали производњу.

Према Бешлићевим ријечима, “дијаспора је кичма развоја Босне и Херцеговине”, али, додаје “многи наши људи у дијаспори се, нажалост, не усуђују да нешто предузму и покрену се”. Разлози због којих је то тако, према његовом мишљењу, су једним дијелом политичка ситуација у земљи која их деморалише, а с друге стране и недостатак правих/тачних информација. Нагласио је важност информисања дијаспоре о локалним инвестицијским приликама. Такођер, сматра да дијаспори највише недостаје увезивање и међусобна солидарност.

Његова одлука да се врати у Босну и Херцеговину и да у својој домовини инвестира, није била само због носталгије коју осјећа, него и због жеље да, као што сам каже, “донесе посао у БиХ”, а не да млади одлазе из БиХ у потрази за послом.

Предности које је, као инвеститор, препознао у Босни и Херцеговини су првенствено њена близина европском тржишту и квалитетна радна снага, а свакако и порезна политика која је више него погодна за инвеститоре, нагласивши да БиХ има најнижу пореску стопу на добит у Европи која износи само 10%, као и погодност поврата ПДВ за компаније које извозе из БиХ.

Што се тиче препрека за улагање дијаспоре, Бешлић наглашава да лично није имао никаквих проблема приликом инвестирања у БиХ и упутио је ријечи хвале на рачун надлежних органа с којима  сарађује, попут судских и царинских органа и шпедиције. Нарочито је истакао добру сарадњу са представницима Опћине Живинице и подршку начелника Самира Камењаковића. Од препрека које могу успорити улагање у БиХ, споменуо је недостатак пословне етике и практичних знања код иначе квалификоване радне снаге.

У смислу стварања боље пословне климе за улагања у БиХ његова порука релевантним институцијама је да је потребно обезбиједити додатно суфинансирање за инвестиције из дијаспоре, пружити више информација инвеститорима и веће разумијевање локалних власти. Такођер, неопходно је успоставити и одржавати везе са другом, младом и образованом, генерацијом у дијаспори која ће у будућности бити далеко спремнија за улагања у БиХ.

Истакао је да му је један од циљева да својим примјером покаже да се у Босни и Херцеговини може успјешно пословати и његова порука дијаспори је да улажу у Босну и Херцеговину.