Адмир Булић је шеф Агенције за интеграцију организације Arbeiterwohlfahrt (AWO) у њемачком граду Гелзенкирхену. У интервјуу на локацији Kонсол рудника, говори о изазовима и могућностима свог рада у агенцији, животу на подручју Рухра и његовој породици.

Кад год Адмир Булић говори о свом раду у Агенцији за интеграцију, брзо постаје јасно са колико стручности и убјеђења обавља овај одговоран посао.

Главни фокус стављен је на брз одговор на тренутне могућности и изазове у области интеграције. Без много бирократије, тимови око Булића покрећу нове акције и пројекте након што утврде специфичне потребе.

– Ми не сједимо у нашим канцеларијама и замишљамо нешто што звучи добро само на папиру, већ разговарамо са правим људима и институцијама на лицу мјеста како бисмо развили пројекте и методе засноване на потребама грађана.

Умрежавање Агенције за интеграцију је опсежно и разнолико, било да се ради о универзитетима, другим добротворним организацијама, локалним мрежама или заинтересованим општинама. Стога не чуди што је Булић, који је студирао друштвене и образовне науке и германистику, често пута позван као стручњак за предавања о социјалном раду и интеграцији. Регионално и међународно, Агенција за интеграцију се сматра покретачем интеграције у Гелзенкирхену, а понекад се дешава да колеге из других њемачких и европских градова, као што је Брисел, обиђу Булића у Гелзенкирхену да би могли да се инспиришу за рад у својим градовима и земљама.

Булић долази из породице гостујућих радника такозваних “гастарбајтера”. Његови родитељи су дошли у Њемачку седамдесетих година из бивше Југославије, тачније, из Тузле у Босни и Херцеговини, те су Њемачку учинили својим новим домом. Булић је рођен 1979. године у Гелзенкирхену. Тада је први пут индиректно ступио у контакт са АWО јер су његови родитељи тражили савјет од удружења. Веза са АWО-ом се никада није прекинула и тако је Булић радио и током школовања и студирања у локалном општинском удружењу.

– Тада сам упознао много различитих подручја социјалног рада, али заправо сам тада већ био укључен у интеркултурални рад, присјећа се он.

Када се Булић присјећа свог дјетињства, постаје јасно колико је на њега утицала отвореност његових родитеља, који су рођени и одрасли у мултикултурном друштву у Босни.

– Моја мајка је имала само 18 година када је дошла у непознату земљу, и увијек је својој дјеци говорила да пријатеље траже по симпатији и никада по поријеклу, прича Булић.

Док је његова мајка радила као чистачица, отац је нашао посао у рударској индустрији. Вриједности којима је свог сина научио имале су много везе са тешким послом који је радио.
– У јами није било важно поријекло, односно одакле је дошла нека особа. Оно што је било важно су солидарност и тимски рад, каже Булић.

“Бити другар” постала је животна филозофија његовог оца, а њом се води и Адмир. Иако је рударство у Њемачкој хисторија, јер је посљедњи рудник затворен 2018. године, вриједности које су њом повезане живе у локалном становништву.

– Оно што смо научили од наших рудара не важи само за рударство већ и за свакодневну интеракцију, посебно у погледу успјешне интеграције и заједничког социјалног и демократског суживота, каже Булић са увјерењем.

Међутим, важно је да шеф Агенције за интеграцију нагласи да интеграција није једносмјерна улица. Срдачност и отвореност њемачког друштва такођер су повезани са правима и обавезама везаним за мигранте. Само ако се сви држимо заједно за једно уже, могућ је миран суживот и добра будућност. Поштовање и комуникација чине рад Агенције за интеграцију тако успјешним.

– Забринутост и бриге људи се схватају озбиљно, концепти се прилагођавају према потреби и нису статични. У исто вријеме, они који су погођени никада не осјећају да су под старатељством. Наш циљ није да се пројекти држе годинама у нашим рукама. Волимо да поставимо смјерницу, помогнемо људима да ријеше проблеме, али када ствари иду добро, повући ћемо се, каже он.

Булић и његов тим примили су много награда за успјешан и иновативан рад. Међутим, тимови агенције се не опуштају, јер на крају крајева, увијек постоје нови изазови који их чекају.
Када Булић говори о томе да је његов тим у међувремену састављен од 80 запослених, који поред њемачког и енглеског језика владају са још преко двадесет језика, имају најразличитије позадине и приче које су их довеле до агенције, срце му буде испуњено поносом. Међутим, оно што их све повезује је њихова неуморна посвећеност и мотивација за проналажењем индивидуалних рјешења у чијем су фокусу увијек људи и демократски суживот.
– Разноликост нашег рада огледа се у тимовима. Комбинација ових бројних перспектива и биографија чини нас успјешнима. Повезује нас демократија и жеља за заједничким европским животом, прича Адмир.

Међутим, директор жели нагласити и да данашњи интеркултурни рад у овој мјери не би био могућ да прије четири деценије није створен темељ за њега. Наравно, важно је увијек пратити тренутну ситуацију и развијати мјере за будућност, а истовремено учити из прошлости.
– Имам огромно поштовање према нашим колегама, као што су Милан, Али, Ханнес и Бедиа (сарадници 70-их година) који су прије неколико деценија већ успоставили структуре за данашњи рад, рекао је Булић с поштовањем.

То је за њега свакодневна мотивација да се оствари наслијеђе бивших пионира интеграције и суживота, пише AWO.

Булић воли свој посао, сваки дан дочекује с новом тежњом да створи рјешења за изазове, а то је, каже, најбољи потицај који постоји. Поред професије, на првом мјесту је и његова породица. Он је породични човјек и његова приватна срећа – његова супруга, двоје дјеце и велики круг пријатеља, дају му снагу да се сваки дан уз много енергије и својим знањем и искуством залаже за успјешан суживот.

Када Булић погледа кривудави торањ Цонсолидатион рудника, он види симбол снаге и наде за будућност. Миграција је увијек постојала овдје. Некада су то били гастарбајтери попут његових родитеља, данас су то избјеглице и мигранти из ЕУ. У сваком случају, Булић и његов тим учинили су својим (животним) задатком да дочекају све људе у Гелзенкирхену и околини и пруже им подршку у њиховој интеграцији у свакодневни живот.

Својим радом дају важан и незамјењив допринос демократском и слободном друштву у граду, као и сваком појединцу који долази овамо. Јер, било да су то старосједиоци или мигранти, старији или млади, са или без инвалидитета – сви су грађани Гелзенкирхена. Овдје се најразличитији људи сусрећу и постају сусједи, а у најбољем случају чак као и рудари “другари”, резимира Булић.

 

Преузето: Моја БиХ