Демир Сикирић, двадесетрогодишњи младић поријеклом из БиХ, живи у Саинт Лоуису у Америци. Рођен је у Мунхену, у Њемачкој, а мајка и отац су му Босанци.
– Моја мама је живјела и радила у Њемачкој, а отац је након што је преживио три логора у Приједору такођер дошао у Њемачку гдје је упознао моју мајку. Ту сам се ја родио, а затим смо одселили у Америку – каже Сикирић.
Иако није рођен у БиХ, каже да су му родитељи усадили љубав према њој и да је пуно тога што га веже за Босну, гдје се увијек радо враћа.
– Без обзира на то што живимо у дијаспори, у нашој кући се увијек причао босански језик, слушао се севдах, у кући се прави бурек, сарма, чорбе… И вјерујем да су то фактори, тај опрез и настојања мојих родитеља уствари кључни за моју везу са БиХ и разлози зашто толико тежим ка њој. Моји родитељи су циљано градили и мој и сестрин бошњачки идентитет. И због тога се ја данас јасно и гласно изјашњавам као Бошњак и гледам да ту традицију и културу сачувам како у друштву и заједници, тако и за своју дјецу, ако Бог да, да осјете исту ту љубав према нашој Босни и Херцеговини. Ја често знам рећи душа у Босни, тијело у Америци – каже Сикирић.
Демир је дипломирао на Саинт Лоуис Университy у Саинт Лоуису гдје је изучавао биомедицински инжињеринг.
– За дипломски рад направио сам изум, РобоПро, концепт за роботску протетику која се користи путем гласа за особе са парализом горњих екстремитета. Идеја је била да се направи дизајн налик рукавици која садржи комбинацију 3Д штампаних материјала и хардверске/софтверске електронике. Након повезивања, корисник руке може да користи унапријед одређене команде, као “отвори” или “затвори” да би контролисало кретање мотора, што, заузврат, помјера прсте, а с тим и руку. Што се тиче даље процедуре, ја сам нажалост рад морао предати комисији током одбране дипломског, тако да морам испочетка почињати ако планирам даље с тим наставити. Међутим, пошто већ знам како све функционише, не видим разлог зашто бих стао. Планирам поново направити ту руку па да тај прототип још уљепшам, да додам још пар функција да што више одговара правој руци.
Пуно је планова, а видјет ћу колико ћу успјети урадити. Само искуство и знање које сам стекао током изградње ове протетике вриједније ми је него било шта друго – каже Сикирић.
Сикирић каже да има јако пуно планова, волио би, каже, ма шта буде радио, да помаже људима.
– Зато и јесам изабрао биомедицински инжињеринг. Увијек сам се двоумио између медицине и инжињеринга. Кад сам млађи био, у средњој школи, радио сам у болници па сам имао директно искуство са пацијентима. Гледајући из дана у дан кроз шта они пролазе и гледајући како се мени обрадују и насмију кад им чак и на најмањи начин помогнем, схватио сам да желим да живим живот гдје ћу људима измамљивати осмијехе са својим радом. Када сам се сусрео са инжињерингом, схватио сам да од тада себе једино могу замислити како се бавим иновацијом за добробит људи – појашњава.
Демиру је на неки начин узор и инспирација Гази Хусрев-бег.
– Можда звучи мало сулудо, али заиста сам одушевљен његовом одлуком да изгради и увакуфи све што је изградио у Сарајеву. Надам се да ћу једног дана и ја моћи путем своје иновације увакуфити неко трајно добро које ће људима бити од користи из генерације у генерацију – каже овај младић.
Каже да се, чим прије, планира вратити у БиХ јер Босна има доста потенцијала.
– Ми имамо омладину веома интелектуалну и амбициозну, међутим не радимо ништа по том питању да их едукујемо и пружимо средства за успјех. Због тога та наша омладина иде за Њемачку, Аустрију, Аустралију, и тако даље. Они ту, хвала Богу, успијевају, али плод тог успјеха се осјети у Њемачкој, у Аустрији, у Аустралији, док је Босна нигдје на мапи.
Циљ мој јесте заправо да тој омладини покажем да може и у тој нашој земљи цвијет да никне. Имам идеју на којој радим већ неколико година, међутим не бих улазио у детаље док се не почне полахко реализовати. Јер идеја не вриједи ни колико зрно риже ако се на њој не ради. А моја ће успјети надам се, ако Бог да – закључује Сикирић.
Аутор: Е. Хаџимејлић
Преузето: Фактор
