Са проблематиком губитка и његовања матерњег језика у дијаспори суочавају се и одрасли и дјеца. Одрасли кроз родитељство, одлуке које доносе свјесно или несвјесно о употреби матерњег или неког другог језика у контексту породице и приватног живота. Дина Мехмедбеговић у овом рефлективном осврту пружа увид у кључна искуства своје шире породице, БиХ дијаспоре у Лондону и њене радове који се залажу за предности двојезичности и његовање матерњег језика. Овај блог објављен је и на енглеском, на порталу: Healthylinguisticdiet.com

Губитак и његовање језика у породицама миграната

Бy Дина Мехмедбеговић

Блог за УН-ов Међународни дан миграната, 18. децембра

‘Немој говорити на нашем језику кад дођеш по мене у школу’: Губитак и његовање језика у мигрантским породицама

18.. децембра се слави УН-ов Међународни дан миграната. На овај дан 1990. Уједињени су народи потписали Интернационалну конвенцију миграната у сврху заштите права миграната и њихових породица. Требало је 13 година за конвенцију да достигне праг потребан за спровођење конвенције – пристанак 20 земаља. Ова конвенција тренутно штити права око 250 милиона људи у свијету који се идентификују као мигранти. Многи нису чули за ову конвенцију и многи не знају да УНЕСЦО-ова права дјетета укључују и право на образовање на матерњем језику.

Фото 1: Мариа (родјена Лимбергер) Ванек                         Фото 2: Двојезицни текст

Миграција и губитак језика увијек су били присутни у мом породичном говору. Њемачки и чешки језик, неповратно, и са жаљењем, нестали су из наше фамилије након Другог свјетског рата великом брзином.

Неколико фотографија и драгих анегдота о мојој њемачкој прабаки настањеној у Хрватској, Марии (рођеној Лимбергер) Ванек (Фотографија 1), која је савладавала језичке баријере за вријеме свога брака с мојим чешким прадједом, све је што ме сада повезује с том комплексном прошлошћу. На фотографији 2 , сликаној 1903. њен је рукопис на њемачком: За успомену, поклоњено мом прадједи Мати Ванеку за њихове заруке. Испод њеног рукописа налази се, још увијек видљив, блиједи двојезични текст: ‘Примамо муштерије, у свако доба дана, време било ведро или облачно не прави разлике’.

Ова фотографија свједочи да је некад у тој области била удомаћена двојезична њемачка мањина, која је функционисала двојезично професионално и приватно и која је изгубила свој језик због непожељне повезаности са страшним периодом нацистичке окупације.

Истраживање које је недавно проведено у Осијеку као дио пројекта Еуропске Уније и докторске тезе моје студентице Др. сц. Кларе Билић Мештрић пружа увид у садашње напоре потомака те њемачке заједнице, који су остали живјети у овој регији, да оживе њемачки у породици и заједници (референца доље).

Моје искуство миграције базирано је на личном и професионалном животу у Лондону. Прво запослење које сам имала у Лондону је било за Британски савјет за избјеглице које ме је поставило, без припреме и упозорења, директно у најтамнији аспект миграције. Радила сам са жртвама етничког чишћења, мучења и изгладњивања, које су из ноторних концентрационих логора у Босни и Херцеговини (БиХ) спасили УН и Црвени крст.

Наш би тим двојезичних запосленика чекао на чартер летове. ‘Добродошли у Лондон!’ – ми бисмо рекли и често добили одговор: ‘Лондон?! Па нама су рекли да идемо у Њемачку! Тамо нам је породица.’

Многи од ових људи прошли су кроз мјесеце и године легалних борби да би остварили премјештај и уједињење са својим породицама, често одбијајући да уче енглески, јер су то видјели као једини начин да протествују и одупру се протувољној миграцији.

Фото 3: Школа у South Ockendonu

У том периоду преводили смо сатима, без предаха, за Amnesty International и Интернационални суд за ратне злочине у Хагу. Моја најјача меморија из тог периода је како би моја тјелесна температуре пала тако ниско, да би се моје тијело видно тресло на крају сваког интервјуа без обзира на температуру у соби – моја рефлексна реакција на изнесене детаље мучења. Једно питање је увијек било присутно у мојој свијести: Како је Европа дозволила да се ово деси, опет?

По завршетку тог процеса, прешли смо на помагање овим породицама да се уклопе у живот у Лондону и Есеxу. Они који су одлучили да прихвате ново пронађену слободу и нови живот трудили су се да науче енглески и да пошаљу дјецу у локалне школе. Само неколико мјесеци по њиховом доласку подијелили су са мном да многа дјеца кажу њима, својим родитељима: ‘Кад дођеш по мене у школу, немој говорити наш.’ Ова су искуства за мене била ‘критични инциденти’ који су ме водили да нешто учиним.

Људи који су изгубили своје домове сада су живјели у страху да ће изгубити свој језик, идентитет, отуђити се од себе и својих породица. Ова искуства су ме нагнала да желим да учиним нешто што ће експонирати факторе у образовању и широј јавности који утичу на дјецу имиграната да сами себе оробе, у овом случају, од једине ‘имовине’ коју су могли са собом донијети: свог језика и претходног знања које имају на том језику.

Мој први покушај је резултирао у двојезичној драмској групи, гдје су млади људи из БиХ претворили своја искустава у креативну енергију и написали двојезичну драму: Натурализован, коју су извели професионални глумци у Royal Court Theatre и Half Moon Theatre у Лондону (референца доље).

Мене су онда молили из БиХ заједнице у South Ockendonu, предграђу Лондона, да им помогнем основати школу матерњег језика. Ова иницијатива се поклопила са доласком у Лондон моје маме, Вере (рођене Шаловац) Мехмедбеговић, која је и сама морала под присилом напустити БиХ због етничког чишћења.

Као наставница у пензији и са 41 годину пуног радног стажа у просвјети, прихватила је са великим ентузијазмом да води ову школу. Мене је јако радовало да видим како је посвећивала своје вријеме планирању наставе, организовању књига, мапа, писању дневника школе, који је документовао развој прве такве школе БиХ дијаспоре у Британији. Ова је школа постала њен живот и смисао у Лондону. Фотографија 3.

Моја мотивација да нешто учиним ме је онда водила у експонирање процеса који се у литератури назива ‘симболичко насиље’ кроз мој академски рад и истраживања. Мој дугорочни циљ је да допринесем развоју образовног система у којем нити једно дијете неће осјећати потребу да сакрије свој језик и нити један родитељ неће осјећати страх отуђења у ближој и даљој породици изазван губитком властитог језика.

Свјесна сам да је ово тако идеалистично – да морам цитирати чувеног мигранта, који је нажалост трагично завршио свој живот у другој земљи, Johna Lennona, који каже:

‘You can say I’m a dreamer, but I’m not the only one …Можеш рећи да сам сањар, али нисам једини …’

Дакако – ја се не осјећам сама у овом настојању. Врло ме охрабрује рад многих одличних колега и школа у Лондону, и у многим другим градовима и земљама, који исто имају оваква настојања. Једна од инспиративних иницијатива је Translation Nation (линк доље).

Ако желите читати о мојим истраживањима и визији, погледајте доље линкове. И сретан Дан миграната: ‘Imagine all the people sharing all the world … Замисли да сви људи дијеле цијели свијет …’

ПС: Посвећујем овај блог свом драгом брату Зорану Мехмедбеговићу, који није више с нама. Фотографија 4: Зоран и ја у седамдесетим. Он је био међу онима који нису били довољно сретни да постану мигранти, да буду на једном од оних конвоја који су спасили хиљаде Бањалучана и одвели их у њихове нове безбједне животе у Шведској.

Зоран је дуго година радио као медицински радник, фармацеут у Бања Луци, многи су га знали и цијенили због његове изузетне хуманости. Остао је у Бања Луци како би се бринуо за старије чланове у породици коју је стекао кроз брак. Нажалост, неодлазак на вријеме из Бања Луке одвео га је у концентрациони логор, који је преживио.

Оно што су он и многи наши суграђани доживјели у том периоду никада се не може оправдати или опростити. Зоран је нажалост умро прерано, послије рата. 18. децембар је и рођендан Зорановог унука, чији је долазак очекивао са великим узбуђењем. Нажалост, Зоранов живот је био 6 мјесеци прекратак да доживи ту радост.

Ми, његова породица, увијек ћемо осјећати тугу због његовог мучења и због живота који му је украден, и чувати га у нашим мислима и драгим успоменама. И сретан рођендан нашем Мирзи Карталу – твој дједа би био јако поносан на сва твоја достигнућа!