Економски стручњаци процјењују да ће повратак великог броја бх. радника из земаља Западне Европе, али и мањи прилив новца који дијаспора троши током одмора или шаље фамилији,довести до значајног смањења ино дознака и несагледивих економских посљедица у земљи.

У протеклих неколико година дознаке из иностранства биљеже тренд раста и чине значајан проценат бруто друштвеног производа. Само прошле године укупна сума новца коју је дијаспора послала у БиХ досегла је преко 2,7 милијарди марака, а ако се узме у обзир да дио тих средстава стиже у готовини, процјењује се да ино дознаке износе чак 4 милијарде марака.

“Ово је значајан ‘амортизер’ лоше економске ситуације у БиХ више од пола вијека уназад. Нагли престанак девизних прилива, осим што ће значајно смањити промет и потрошњу, негативно ће утицати и на платни биланс. Све ово ће посљедично утицати на пад запослености, пореских прихода и других економских индикатора”, каже за Глас Америке Саша Грабовац, извршни директор Удружења економиста “SWOT”.

Он додаје да ће БиХ имати неку компензацију у смислу веће потрошње оних који су остали без посла у иностранству, а који ће трошити своју уштеђевину у БиХ.

Сличну процјену има и Вјекослав Домљан, професор економије и ректор Универзитета Сарајево School of Science and Technology, који је годинама изучавао значај дијаспоре за бх. економију. Он каже да ће, макроекономски посматрано, бх. економија тешко функционирати без дознака, посебно ако се имају у виду и оне неформалне.

“Смањењем прилива дознака доћи ће до великог пада инвестиција, а ствари ће се погоршати нестанком девизног прилива по основу туризма, те знатним слабљењем прилива по основу извоза. На све то ће се надовезати депресивно дјеловање ‘currency boarda’, јер колико девиза уђе у Централну банку, толико изађе КМ”, објашњава Домљан за Глас Америке.

Он истиче да је довољно да се осврнемо на стопу бх. домаће штедње од 1995. до 2017. године која је била негативна – када је позитивну приватну штедњу потирала негативна јавна штедња. Тек од 2017. године БиХ ствара домаћу штедњу у величини 2-4% бруто домаћег производа.

“Управо захваљујући дознакама, негативна или ниска домаћа штедња претварана је у позитивну агрегатну штедњу у величини 10-15% бруто домаћег производа, што је скромно”, објашњава Домљан.

Новац из иностранства краткорочни бенефит
Зависност од новца који бх. радници зарађују у иностранству, троше током годишњих одмора или сваке године шаљу фамилији не смије бити дугорочно економско рјешење, сматрају стручњаци, који годинама упозоравају да губитак квалификоване радне снаге бх. економији прави огромну штету.

“Домаћи радници највише доприносе побољшању националних економија, ако се претпостави да су запослени у компанијама које креирају високу додатну вриједност. У том случају домаћа економија нема само корист од повећане потрошње финансиране дознакама из иностранства, већ долази до већег свеукупног учинка на финансијски положај једне земље”, сматра Грабовац.

Он додаје да је важан још један аспект економских миграција. Наиме, термин “рад у иностранству” који је означавао економску миграцију становника бивше СФРЈ је уз себе обавезно садржавао и атрибут „привремени“.

“То је значило да су се људи са ових простора углавном враћали у нашу земљу са зарађеним капиталом и одређеним компетенцијама, те покретали мале бизнисе. Тако се повећава запосленост и приходи по основу свих пореза и доприноса, а не само по основу индиректних пореза. Нажалост, веома мали број људи је у претходном периоду размишљао о повратку. То је сада више изузетак од правила”, објашњава Грабовац.

До присилне кружне миграције довела је тек пандемија. Ни чињеница да земљу напуштају најквалификованији није утицала на провођење значајнијих економских мјера које би их задржале или вратиле у БиХ. Професор Домљан сматра да је то ‘win-win’ ситуација за страну земљу и бх. радника, док БиХ, као емигрантска земља, има нето губитак.

“Прошле године је радник из Источне Еуропе могао ићи у априлу брати шпароге у Западну Еуропу и дневно зарађивати 150 еура. Ако берач шпарога може зарадити за дан и по просјечну пензију, за два дана просјечну плаћу радника реалног сектора, а за четири дана плаћу свеучилишног професора, јасно је колико су снажни фактори привлачења у земље Западне Европе”, објашњава Домљан.

Без иностране подршке нема опоравка
За сада је неизвјесно колико ће се у земљи задржати они који су у иностранству остали без посла. Према процјенама економиста, опоравак већине земаља не очекује се прије наредне године, али оно што очекује БиХ је повратак на стару статистику стопе незапослености.

“Стопа незапослености ће се несумњиво повећати, како због доласка на биро радника из бх. фирми, тако и повратка радника из иностранства. Кад су се почеле проводити анкете радне снаге 2006. године стопе незапослености су износиле око 30%. Једноставно казано, пандемија ће бх. тржиште радне снаге вратити на стање које је постојало прије избијања глобалне рецесије од 2007. до 2009. године”, објашњава професор Домљан.

Он додаје да ће БиХ без иностране помоћи тешко савладати кризу, јер ни прије пандемије није креирала политику продуктивности којом би се превладавала замка средњег дохотка.

“Неки кажу да ће рецесија из првог полугодишта бити свладана у другом полугодишту. Нажалост, то може вриједити за земље високог дохотка које имају знање и капитал да преброде рецесију. Земље у развоју, па тако и БиХ, неће се моћи извући без иноземне подршке, како финанcијске, тако и техничке, јер није лако истодобно савладати шокове понуде и тражње. Ако обитељи не раде, пада производња, али пада и њихов доходак и њихова потрошња”, истиче Домљан.

Када је у питању стање у БиХ, професор Домљан истиче да је довољно да се присјетимо како чак и кад ММФ додијели средства, власти губе вријеме на то како подијелити новац.

“Ако бх. грађанин није могао схватити карактер бх. политичких и економских институција, овај вирус истине би му требао отворити очи – да види ко и гдје га води”, закључује Домљан.

Извор: voanews.ba