Самир Дервишевић, академски сликар, по многима је један од најбољих и најперспективнијих младих умјетника из Босне и Херцеговине у дијаспори. Његове слике су трагови домовине којој се неколико пута враћао из туђих авлија и у којој никад није престао видјети себе, босанског човјека и све оно што чини интересантним његов идентитет. Изложбе које је до сада имао у главном граду Баден-Виттемберга и околини – Стутгарт 2006, Праг 2007, Вајблинген 2008, Стутгарт – 2010, и 2011) увијек су биле пуне похвала. Како обичних љубитеља ликовне умјетности, тако и критичара.

– Рођен сам у Брчком гдје сам завршио основну и средњу школу. Академију ликовних умјетности уписао сам 1991. године у Сарајеву. Почетком рата боравим у Загребу одакле одлазим у Беч, а потом у Штутгарт. Из Штутгарта се 1997. године враћам у Сарајево на Академију и завршавам двије године студија. Након тога боравим у Штутгарту, до 2013. године, када се поновно враћам у Сарајево и дипломирам 2015. године. Данас живим у Вајнстадту са својом породицом.

Кад сте почели сликати и шта вас је опредијелило да уђете у свијет умјетности?

– Одрастао сам у породици у којој се умјетност веома вољела и цијенила. Моји родитељи били су у посједу више умјетничких дјела познатих умјетника, углавном из Босне и Херцеговине (Мевлудин Екмечић, Сеид и Сеад Хасанефендић, Азиз Исаковић, Мерсад Бербер, Мирослав Сутеј и други). Стан у којем сам одрастао изгледао је као музеј и одисао је дјелима ових умјетника. Редовне посјете музејима и галеријама широм Босне, отварање изложби, умјетничка дјела и атмосфера која влада на таквим догађајима, фасцинирала ме је сваки пут изнова. Поред тога, пријатељство мојих родитеља са горе наведеним умјетницима и њихово интересовање за моје прве цртеже, пренијело је вирус љубави за ликовну умјетност која и данас окупира важнији дио мога живота. Умјетност је свијет за себе. Наравно да публика, посматрач долази у додир са оним што умјетник ствара и доживљава је на свој начин, али она остаје да живи затворена у свом свијету. Управо тај свијет креира сам умјетник и он је његов бијег од стварности или напорне и досадне устаљене свакодневнице.

Већина ваших слика садржи „оно мало душе”, пуне су Босне. Колико сте везани за домовину?

– Тражење тог свог свијета или стварање новог, производ је сазнања, емоција, подсвјесног, проживљеног и он увијек тежи реализацији или свом остваривању. Умјетник га обликује у различитим правцима, али увијек је вођен линијом која га повезује и спаја. Већина умјетника трага за нечим. Ја трагам за Босном, за њеном топлином, снагом, љубављу, толеранцијом и њеним духом који је чини онаквом како је ја доживљавам. Дух Босне или Сарајева је, такођер, вирус којег се нико не успијева ослободити. Живјети у Сарајеву је другачије од онога што сам до тада познавао и видио. Уске улице на Ковачима у којима се лако можете изгубити и понеки поглед на Сарајево између авлија, стари кровови, чесме на сваком ћошку, судар османске и аустроугарске културе, пријатни људи и дим из ћевабџиница, посебно у зимским данима, само су визуелни подражај онога што осјећамо у Сарајеву, а не знамо да опишемо, па га зовемо духом Сарајева. На трагу тог духа као алкемичар, истраживач који путује кроз вријеме и простор, остављам трагове, знакове, осјећаје и мисли које ће некога некада можда и детаљније заинтересовати.

Дружите ли се са Босанцима у Њемачкој, како су организовани и колико им недостаје домовина?

– Живјети у Њемачкој, а патити и жалити за домовином, није једноставно. Ту бол осјећају вјероватно сви који су расути по цијелом свијету. Већина нас који смо напустили Босну нисмо то учинили из жеље за Њемачком, Канадом, Аустријом, Америком, него из сигурносних иИи егзистенцијалних разлога и та одлука је код већине, вјероватно, била тешка. Дружење с пријатељима из Босне је свакако једна од најрадоснијих ствари коју чинимо и једна од свијетлих тачака коју с нестрпљењем сваки пут ишчекујемо. Ти сусрети нам дају снагу, радост, храброст и вјероватно један од важнијих разлога зашто смо још ту гдје јесмо. Разговори почињу и завршавају о Босни, о томе како би било кад би било, зашто не иде брже или овако, зашто не може итд. Наравно да свима недостаје домовина и да би сви најрадије живјели у Босни, али изгледа да наши абонентни властодршци нису истог мишљења. Одмори се већином проводе у Босни, па се овдје препричавају.

Који су ваши планови на пољу умјетности и шта бисте жељели постићи, а то до сада нисте?

– Моје жеље су увијек исте. Поред здравља без којег ништа не вриједи, желим да једног дана живим искључиво од умјетности. Можда у Сарајеву.

Може ли умјетност овај сурови свијет учинити бољим?

– Умјетност може да указује на неке промјене, на грешке, неправду или љубав коју би дијелила, и други поглед на свијет, или обичне ствари које нас воде у размишљање и увлаче нас у неку другу димензију из које излазимо обогаћени и са проширеним видицима. Она то и чини, али да ли је то довољно, то не знам. Постоје инструменти који су пуно снажнији, нажалост. Конкретно, у случају Босне, ово је питање веома битно, јер без умјетности нећемо успјети да се ослободимо негативног имиџа који носимо, а ни напредак није могућ без препознатљиве и карактеристичне умјетности коју морамо константно производити. ТВ програми који заглупљују и застрашују народ (Реалитy Схоw, Турбо Фолк, инсцениране политичке катастрофе итд.), смишљени су, нису случајни и на њих умјетност мора и даје одговор. Сматрам да умјетност у Босни и Херцеговини, упркос тешким условима (затварање музеја, галерија, гашење позоришта, нефинансирање умјетничких пројеката, разних блокада итд.) преживљава и покреће ствари, даје неку наду за коју се на крају ипак сви морамо борити. Без обзира на то чиме се бавимо. Лично вјерујем у здраву, грађанску државу Босну и Херцеговину која је на путу да се изгради.

Пише: Харис Халиловић

Преузето: Моја БиХ